ПРОФЕСОРЕ НЕЋЕМО ВАС ИЗДАТИ
Данас, лета Господњег 2013. организујемо 27. Сабор фрулаша Србије „ Ој Мораво“. Или, за 27 година смо ближи звезди ка којој смо кренули.
А, кренули смо бојажљиво, потпуно свесни прекинуте нити народне традиције којa је, у то доба, попут много чега, бола поприште покушаја замене свиле најлоном, потпуне смене извесног неизвесним.
А миленијумима старе легенде, попут оне о египатском богу сунца Озирису који је изрезао своју прву фрулу од корена хиљадугодишњег храста, спајајући ноћ и дан, подземни и надземни свет, али и принцип мушког и женског, као да није дотицала српске „иноваторе“ који су решили да све почну испочетка.
Још мање их је занимала митска потера грчког полубога, илити смртног бога Пана за нимфом Сирингом и њен скок у реку Ладон, где се претворила у трску, а он – Пан убрао ту трску и начинивши фрулу одсвирао свој први тон – зов за недостигнутом лепотом.
Пројектанти радикалне и насилне промене традиције, потпомогнути бројним ружичастим медијима нису у својим плановима видели опанке, јелеке, свирале и свираче, преље и кудеље… Било им је важно да опонашају музику Запада ( а још чешће Истока) превидевши чињеницу да, тај исти Запад, има вековни континуитет у неговању своје традиционалне културе.
Но, на срећу, у нашем народу има нека необјашњива сила за самоодржањем, инат који се појави код ретких, али свесних и одлучних појединаца, који подстакнути снажним, колективно – подсвесним нагоном, стају у одбрану традиционалне, изворне културе.
Професор, педагог, филозоф музике и флаутиста Миодраг Миле Азањац је међу првима дигао свој глас показавши да се не мири са тренутним стањем, које је претило да се погорша. Јер, на жалост, код нас ништа није толико лоше а да не може бити горе. После неуспешног покушаја да заснује сабор у Вишевцу код Крагујевца професор Азањац уточиште за своју идеју тражи и налази у Прислоници код Чачка, потпомогнут групом заљубљеника у народно стваралаштво. Поред осталих , моју маленкост је одабрао за свог помоћника.
Упркос јасној и чистој идеји да се овде, испод Вујна, у непосредној близини истоименог Манастира одржава светковина српске народне ,музичке и духовне културе уз присуство бројних академика, доктора наука, врхунских уметника, глумаца, певача и свирача тешко је било Сабор уздићи изнад вашара и његових пратећих појава.
Још теже је било јер смо у почетку имали, углавном, времешне такмичаре. Недостајао је, дакле, подмладак.. Били смо свесни да само трајањем и упорним радом током целе године, а не само у дане сабора,
можемо подстаћи младе да уче фрулу, фрулашки занат и фрулашку уметност. Стрпљење и рад са младима постепено су довели до тога да се данас овде, као и на другим фрулашким такмичењима у великој већини појављују млади. Створена је нова генерација свирача, мајстора који су постали национално благо. Фруле јече и жуборе. Изгубљено је нађено и враћено. Али, неговање и чување традиције остаје обавеза свих нас, а не само ретких заљубљеника и ентузијаста. Пројектанти елабората о замени свиле најлоном доживели су, овде у Прислоници, неуспех.
Професора Азањца одавно нема међу нама. Oстали смо ми, његови ученици и следбеници да бранимо оно што је он започео и чему нас је несебично научио.
Када год дођем у Прислоницу, на Саборишту осетим његов дух, ту негде око нас и благо се тргнем. Као да ме,онако, само њему својственим шеретским осмехом благо ошамари и подсети шта смо се договарали и шта нам је оставио у аманет. И увек шапнем, сигуран да ће ме чути:
Не брините професоре, стање је редовно, нећемо Вас издати. Почивајте у миру.
Прислоница, лета Господњег 2014.
Бора Дугић