„Kad mi gudalo ne valja, nije mi milo ni što sam slijep”, kaže u šali srpski epski pevač, uzimajući umetnost pevanja kao najveću vrednost. U ovoj poslovici nadmoćnog ironijskog značenja iskazan je vrhunac odanosti guslama i epskom pevanju.
Jedna druga, isto tako ironična parabola, ističe moć i lepotu frule.
„Ja imam tri kaputa
Drhtaš
Cvokotaš i
Svani zoro ako boga znaš.
I u svakom frulu da zagrejem dušu.”
Ta jezgrovita parabola o siromahu, noćnom putniku, koji drhti i cvokoće od studeni i moli boga da što pre svane ne bi li ga ogrejalo sunce, koju sam čuo od uglednog ivanjičkog domaćina Mihaila Popovića, govori o imaginarnoj fruli čijim zvukom, u mislima i mašti, čovek u nevolji može da izbegne iz jedne u drugu stvarnost, tamo gde duša odlučuje o životu, o hladnoći i gladi.
To svojstvo dato je pesmi u srpskoj tradiciji.
“Duše valja”, kaže se za dobrog čoveka, za dobru vodu i za dobru frulu.
Pesma je izdignuta na homerski pijedestal. Grčki klasik i srpski guslar imaju isti odnos prema „božanskom pevanju”. Pesma je jedina sreća u velikoj nesreći, vid u nevidnosti. Navedena izreka iskustvo je, bez sumnje, slepih guslara.

Pesma slavi hrabrost, odbranu časti i dostojanstva, one koji ne pristaju na poraz, na ropstvo, ma kakva se sila pred njima našla. Pesma je pratilja i junakovog i pastirovog života. Istovremeno, slavi i pevača, njegov podvig, sadržaj i lepotu njegovog pevanja koje inspiriše i samog Homera da mu da epitet „božanski”.
Ako je u guslama, tom moćnom „širenju koje izmiče svim silnicima, vladama i policijama”, „istorija u pesmi”, u fruli je duša srpskog naroda, njegova lirska vizija sveta i života… U njegovom „spevavanju” i „frulikanju”, za koje су највећи светски умови, Гете, Мицкијевич и други nalazili samo reči divljenja, zgusnut je govor prirode, srca i naciona.
Pesma se, u vidu reči ili glasa, „premeće” iz svirale u svirača, iz grane drveta u zvuk, iz zvuka u šumu, pa odatle opet u sviralu, u ruke svirača svih vremena koji zvukom dopisuju veliku nacionalnu pesmu. Najveća tajna izmiče rečima, često i zbog straha od onoga što reči znače, ali ne izmiče pesmi, koja je tog straha oslobođena. Preodenute u ruho pesme reči postaju dostupne, a istina koja se krije u njima izbija na videlo, kao što biva u priči U cara Trojana kozje uši, u kojoj svirala istinu progovara.
Frula je spona zemlje i neba, smrti i života.
Pukovnik Henrik Angel opisuje kako su vojnici frulom i kolom po vrelom danu odavali počast palim junacima.

Kad zasvira, frulaš je i na nebu i na svojoj livadi. Frula i božiji čovek su jedno te isto. Ne kaže Homer za Demodoka zalud da je božanski pevač. Mocart je u Čarobnoj fruli zahvatio čitav svet. Jedna legenda spominje natprirodne vrline zvuka frule, od kojega nastaju lagani povetarci, šareni oblaci, pa i feniksi koji odvode duše u raj. Zvuk frule je nebeska muzika, glas anđela. Frula pogdegde simbolizuje dušu odvojenu od svog božanskog izvora: „Mi smo frula a muzika dolazi od tebe.” Čoveka uporede sa frulom na kojoj svira sudbina. „Ja nisam samo frula na kojoj bi sudbina mogla svirati što hoće”, kaže Hamlet u razgovoru sa Polonijem.
Prošla slava i reči sa gusala pokreću i ratnike i pevače. Ratničko se usklađuje s poetskim, s potrebom da se peva, da se na taj način pokaže nadmoć. Guslama ili frulom se opevalo i poselo i opelo. Udevalo u život sve srpsko, uglavnom tragično i na istorijskom i na porodičnom planu.
Frula je i veliki dar. Kad pastir pokloni sviralu, to je znak naročite pažnje. Kad stari čoban napušta stado, on svom nasledniku najčešće predaje sviralu i pastirski štap. Svirala se ostavljala u amanet, prelazila je s oca na sina. Govorilo se da samo ljudi čista srca mogu da čuju sve tajne frule. I da oni koji otkriju tajnu frule, znaju i tajnu nemuštog jezika i govora prirode. A to je ono čemu čovek oduvek teži ne bi li shvatio tajnu svoga postojanja na zemlji i bivstvovanja u vremenu, pod kapom nebeskom.

Ratomir Rale Damjanović