Иван Негришорац

ФРУЛА, АРХАЈСКИ СВЕТОВИ, СРПСКА КУЛТУРА

Има у фрули, том једноставном народном инструменту који можете наћи у готово свакој традиционалној српској кући, нешто савршено једноставно и разумљиво, али и нешто крајње необично и тајанствено. Захваљујући тој једноставности и разумљивости, свако дете је осећало да има право на ту малену дуваљку, па је од малога малена посезало за фрулом и почињало да испробава производњу звукова дувањем у наизглед просту направу, која се најлакше да начинити од зове, а још боље од каквог тврђег дрвета. Дувајући у писак, те омогућујући прстима кретање ваздуха кроз дуже или краће цевке, па све до излазних рупица и шупљина, сваком се детету чинило да обавља нешто савршено природно, те да на тај начин добијамо звук који се непосредно производи од чистог људског даха. Рекло би се да је све ово једноставно да једноставније не може бити!

Чудо Божјега даха
Одмах уз овакве дечје једноставности и разумљивости уследиће и низ чињеница и опажања која нам све што се с фрулом, као архајским дувачким инструментом дешава, приказује у светлу нимало једноставних, а заправо веома дубоких и тајновитих догађања у људском свету. Пођимо само од чињенице да се у фрулу свира самим људским дахом, па се подсетимо ко је човеку први дах унео у тело, па му тиме омогућио не само голи живот и његово одржање него и душу, па и способност најнежнијих и најфинијих доживљаја који од човека просто захтевају некакву посебну моћ изражавања и исказивања. Звук фруле настаје као одговор на захтеве који долазе из највећих, најтајновитијих дубина људске душе, што представља нешто веома сложено и тешко схватљиво, нешто чему простог и јасног одговора нема.
Покушавајући да нешто више светлости унесемо у овај тајновити простор, ваљало би се присетити традиционалних објашњења настанка света, човека, те његовог тела и душе. По Светоме писму Бог је земљу и мора створио трећега дана Постања, а одмах тог истог дана је створио и „траву, биље што носи сјеме, и дрво родно, које рађа род по својим врстама, у којем ће бити сјеме његово на земљи.“ (Прва књига Мојсијева која се зове Постање, 1, 9-11) Ако фрулу правимо од дрвета, онда смо већ тим материјалом дошли у дотицај са нечим што има огромну старину и што постоји од самог Постања света, и то од трећега дана.
Са човеком, са његовим телом и душом, улазимо у нешто каснија догађања везана за Постање света. Бог је човека створио шестога дана, а ту онтичку формулу је Свето писмо исказало следећим речима: „Потом рече Бог: да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од цијеле земље и од свијех животиња што се мичу по земљи.“ Одмах потом следе и објашњења да Бог човека замисли и створи тако да се разликују мушкарац и жена, јер у два лика, у два пола, као „мушко и женско створи их.“ (Прва књига Мојсијева која се зове Постање, 1, 26-27) Човек је створен тако да целину људскога рода добијамо тек кад се ова два лика, два пола сједине, те љубављу допуне самога себе Другим, супротним ликом људског бића: у том споју мушкарца и жене може се јасно сагледати целина човековог бића коју нико од нас у себи нема, али ка којој чезнемо и то постижемо управо чином љубави између особа различитог пола.
Подсећам на ове детаље из Књиге постања који су нам свима добро познати да бих посебно истакао онај, такође добро познати детаљ, да је човека Бог направио од „праха земаљскога“ и да је том створеном бићу на нос „дух животни“ удахнуо Његовим, Божјим дахом. У Књизи постања (2, 7) каже се дословце: „А створи Господ Бог човјека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни, и поста човјек душа жива.“ То значи да су животни дах човеков и његова душа пореклом од самога Божјега даха и духа, те да је Божја супстанца у нама онолико Божја колико је прах земаљски успео Божјега духа у себи некако дахом да задржи. Има човек у себи трага Божјега, али је то далеко, јако далеко од Бога самога, па човекова највећа вредност јесте садржана у томе што у себи чува траг савршенства свога Творца, Бога Оца, или бар траг сећања на Њега. У том смислу ми се, као људи, Божјега присуства можемо само присећати у мери у којој јесмо способни за прастаре, архајске доживљаје, а пре свега за осећање Божјег присуства у створеном свету, па и у нама као Богом створеним бићима.
Као што се из наведних речи може видети, у Светом писму се веома лако замењују речи 'дух' и 'дах': Бог удахњује човеку 'дух животни', а у човеку, као материјални траг Божјега духа, остаје дах који сведочи да је човек, као творевина Божја, постао 'душа жива'. Баш због те блискости феномена духа, даха и душе, један од најпосвећенијих фрулаша, теоретичара фруле и њенога звука, Бора Дугић, мудро ће закључити да је тајна фруле у томе што се „свира духом и дахом“. Ту и јесте корен највеће тајне: човек сопственим дахом производи основни звук, али праве изражајне валере он постиже духом чије порекло није чисто људско него је израз истинске Божје тајне, тајне која је похрањена у људској души. Ова сложена истина важи, као скривена очиигледност, пре свега за оне најбоље свираче чија уметност не остаје само у равни физичких, чисто људских моћи, него залази у просторе небеског, божанског духа који човекове моћи далеко превазилази. Такав небески фрулаш, каквог Срби до сада нису имали, јесте неоспорно управо Бора Дугић: он је и својим умећем, али и својом стваралачком самосвешћу показао колико је дубоко и далеко зашао у тајне, метафизичке просторе фрулашке уметности.

Сећање на архајску прошлост
Овим увидом у преплитање људскога даха и Божјега духа долазимо до самога корена онога што нам као својеврсно чудо открива поменута сложеност, те архајска дубина фруле и њенога звука. На основу мелодијско-ритмичких особина, на основу специфичне осећајности, доживљаја и тематике, Вук Стефановић Караџић је све народне песме поделио на мушке и женске. Мушке, епске, јуначке или гусларске песме представљају облике певања у стиху, најчешће у мушком, епском десетерцу или евентуално у бугарштичком стиху, којим се казују приче о историјским или митским догађајима као важним чиниоцима народног памћења, а то се најчешће чини уз пратњу гусала или ређе простим казивањем стихова. Женске, лирске песме се певају различитим метричким обрасцима, најчешће мушким или женским десетерцима, осмерцима или ређе неким другим врстама стихова, а тим се песмама непосредно изриче какав субјективни доживљај или емотивни догађај, што се изводи певањем уз пратњу неких нежнијих инструмената (од којих је фрула међу најзначајнијим) или се то чини певањем без инструменталне пратње.
Уколико се питамо који су то у српској култури инструменти обележени старином и архајским звуком, онда бисмо пре свега могли издвојити два таква феномена: гусле и фрулу. Гуслама се прати облик приповедања у стиху, а фрулом се прати непосредно исказивање субјективних, емотивних доживљаја. У оба пак случаја стиче се утисак музичке изражајности која је дубоко старинска, као да нам долази из саме вечности и из времена коју људски ум више и не памти, него га само као давно прохујало време призива у сећање како би се очувала моћ људског бића да траје далеко изван оквира временских датости од највише пет-шест генерација, или пасова, које у своме животу обично успевамо непосредно да сагледамо. У том смислу, осим своје генерације, непосредним искуством можемо, кретањем ка прошлости, да сагледамо генерацију својих очева и мајки, дедова и баба, те евентуално прадедова и прабаба, а кретањем ка будућности можемо сагледати и генерацију синова и кћери, унучади, па евентуално и праунучади. Са архајским инструментима и с њиховим специфичним звуком ми у својој души успевамо да пробудимо прастаре тонове који припадају неким далеким, древним генерацијама, те неком начину људског живота који готово нигде више не постоји. Архајски тонови и древна народна музика способна је да у нама пробуди оно чега одавно више нема у нашој свакодневици, али постоји у дубинама наше душе као полузаборављено или сасвим заборављено доживљајно стање људског рода.
Гусле и фрула имају ту чудесну моћ да нас врате у архајске дубине света, те да у људском доживљају обнове оне изражајне аспекте који су се из живота савременог човека готово сасвим изгубили. Притом су далеко најстарији они доживљаји који нашу душу враћају ономе ко је у нас удахнуо оно највредније и најтрајније што у човеку постоји, а то је управо људска, од Господа даривана душа. Да није тог Господовог даха који је удахнут у прах земљски, човек би и сам остао чиста телесност, материјалност, физичка супстанца лишена способности да сагледа дубине прошлости, сложеност садашњости, као и пуну неизвесност будућности. Фрулаш, као и гуслар, морају обављати своје свирачко послање са осећањем да су они чувари некакве древне, вековечите, од Бога дариване силе по којој човек постоји као круна Господовог стваралачког чина и гарант очувања Господовог промисла на овом свету.

Шта нам каже песник архајских дубина
О овом чуду фруле и фрулаша, те о Господовом науму да води кроз овај свет онога ко има уши да чује и око да види, умели су да запевају и српски песници. Најимпресивнији такав пев зачуо се из гласа оног чудесног песника људских, митских и божанских понора, песника који је рођењем обележио Горњи Милановац, па и читаве области око трију Морава, области толико склоних фрули и предивном певу душиних дубина. О Момчилу Настасијевићу је, дакако, реч, те о његовој песми „Фрула“:

Фруло, што дах мој радосни
жално у дољи разлеже?

Да л' што пастири помрли
тобом призиваху драгу?

Ил' жал се стани у мени:
с неба ме стрела ранила,
тамна ме земља печила,
те песма ми је сузицом
и капљом крви кићена?

Ил' дах мој кад протече,
жал те за одбеглом тајном?

Пред звуком фруле Настасијевић је застао као пред каквим чудом, па је зато и започео и окончао ову песму реторским питањем, а између почетка и краја је уметнуо још два строфоида чијом употребом је доследно спровео реторска питања, чак и у средишњем делу ове лирске композиције. Цела ова песма је, дакле, сачињена све од самих питања, као и од нешто лирских података и чињеница који су овим питањима претходили. У свему томе јасних одговора на ова питања нема, али има подразумеваних, наслућених одговора који сведоче о тајновитим, мистичним аспектима овога света. О томе на свој начин говоре песници, али о томе сведоче и фрулаши који се не изражавају вербално него тоновима и звуковима насталим из људскога даха.
Почетно реторско питање отвара једно велико чудо везано за звук фруле и оглашавање фрулаша, а то чудо је исказано оштрим парадоксом: фрулом се фрулаш исказује уз помоћ даха који је израз радости, али кад тај радосни дах постане звук инструмента, он се у свету оглашава жалошћу и тугом. У самом чину производње звука фруле, дешава се чудесна трансформација тако да се прелази пут од туге до жалости, а да онај ко то наизглед производи и сам застаје у чуду, јер је суочен са силама које га по свему превазилазе. Кад песник, дакле, испостави реторско питање: „Фруло, што дах мој радосни/ жално у дољи разлеже?“, читалац у том питању препознаје бар три аспекта ове недоумице. Први аспекат тиче се саме фруле као инструмента и активног чиниоца, па лирски субјекат њу пита зашто она (ако то она уопште чини) његов дах радосни разлеже дољом / долином тако тужно / жално? Други аспекат тиче се фруле као зналца таквих тајновитости, а питање се односи на силу која такву трансформацију обавља, па је усмереност мисли упућена ка разлогу због чега се овакво обретеније дешава. Трећи аспекат тиче се фруле као засебног бића овога света и чувара самог чуда које се збива оваквим обретенијем звука, при чему се све у вези са овим тајновитим догађајем и даље чини нејасним. Лирски, исказни субјекат би, дакле, да сазна ко је то што обавља овакву трансформацију, зашто то чини, те који су то уопште обрти стварности на делу?
У односу на ове три недоумице уследиће три додатна реторска питања која само наговештавају подразумевани одговор, али тај одговор није дат у јасном и чистом стању јер такве јасноће и чистоте у одговору и нема. Одмах после почетног реторског питања које отвара чудо обретења звука и те чудесне путање која води од радости до жалости, уследиће наредно питање лирског субјекта, а оно гласи: „Да л' што пастири помрли/ тобом призиваху драгу?“ Лирски субјекат се, дакле, пита није ли основни разлог и узрок овог чудесног обретења садржан у чињеници – јунговски речено – колективног несвесног: можда је, довија се запитани песнички субјекат, звук фруле доминантно тужан јер су у свим прошлим временима, неки давни и прадавни свирачи опевали своје удаљене и недоступне драгане? Није ли због таквог наталоженог колективног искуства, и сам звук фруле попримио тужни и жални израз који сада мења све што би својом свирком савремени фрулаш хтео да искаже? Уколико би тиха сугестија изречена овим реторским питањем била тачна, онда би се јасно исказало то да је колективно несвесно знатно снажније и изражајније од индивидуалне човекове одлуке и намере. То истовремено значи да оно о чему певамо, као и оно како певамо, много снажније обележава сам чин певања него што је то одлука и намера певача. А фрула и њен звук били би ти тихи, ненаметљиви, а тако делотворни чувари колективног људског искуства и несвесног дела човекове личности у којем је то искуство похрањено: све то се збива у искуству сродних људи, или читавог једног народа, а понекад и читавог човечанства.
Треће реторско питање, па и трећи строфоид Настасијевићеве песме „Фрула“, исказује синтаксички далеко најразвијенији облик запитаности, а он гласи: „Ил' жал се стани у мени:/ с неба ме стрела ранила,/ тамна ме земља печила,/ те песма ми је сузицом/ и капљом крви кићена?“ Овим се стиховима лирски субјекат пита није ли одгонетка овог чудног обретења звука ипак у њему, индивидуалном свирачу и човеку појединцу? Није ли ипак индивидуално човеково искуство меморисало колективно несвесно, па тако довело до обликовања индивидаулног несвесног које је у знаку туге, жалости и негативног доживљаја света? Разлози што се жал настанила у субјекту могли би бити како на небу (са њега долази стрела која рањава: то није стрела амора која буди љубав код погођеног него је то стрела која озбиљно оштећује тело рањеника), тако и на земљи (избор глагола 'печила' указује на хтонске демонске силе, попут змија, које излазе из земљи и уједом угрожавају човека). Песма је, тако, постала тужна и жална јер је индивидуално човеково, свирачево, фрулашево искуство такво, а такво је постало јер је суштински обликовано на темељу колективних, архајских доживљаја везаних за небо, земљу и крв човекову: песма је, дакле, окићена сузама и крвљу, а све то је постало израз индивидуалног људског искуства које сам фрулаш у себи носи.
У прва три реторска питања отворен је простор дилеме о томе да ли разлоге појаве туге и жалости у звуку фруле треба потражити у самој фрули или у свирачу, те да ли је садржан у колективном или индивидуалном несвесном? У завршном дистиху отвара се још једна, додатна и трећа перспектива везана за несвесну сферу човековог бића. Ту сферу Карл Густав Јунг не помиње, али сматрам да и такав траг људске свести у човеку постоји или бар може да постоји. Ја бих то назвао онтичким несвесним, а ту је реч о несвесном доживљају постојања и бића као таквога. Тај феномен би могао обухватати много тога: од свести самог инструмента, тј. фруле, преко свести дрвета као живог бића и као материје од које је много тога начињено, преко свести о шупљинама и о свеопштој празнини, свести о ваздуху и његовом протицању, па о доживљају даха и духа, све до свести о људској души као самој суштини човека и овога света, а поготово до свести о Божјем даху и духу, до разликовања материје и духа, бића и небића, постојања и непостојања... Фрула долази у дотицај са таквим тајнама овога и онога света, па чак можемо рећи да фрула репрезентује тајновитост бића као трајну, вечиту одлику постојања и непостојања, света и хаоса који је стварању света претходио.
Кад песник каже у завршним стиховима, у коначном, четвртом реторском питању ове песме: „Ил' дах мој кад протече,/ жал те за одбеглом тајном?“, онда се ту затичемо на прагу једне велике, онтичке тајне постојања и стварности уопште. Индивидуални дах свирача протиче кроз фрулу, па он упркос радости коју намерава да искаже, исказује тугу која је њему примерена на основу индивидуалне повређености која долази како са неба тако и са земље: у том погледу можемо и морамо говорити о значају индивидуално несвесног које свирач чистим звуком исказује. Томе свој допринос даје колективно несвесно наталожено у људима као припадницима одређене културе, те у свеколиком памћењу које чува људско искуство од стварања народне и културне заједнице, па до тренутка звучне артикулације и настанка песама са сећањем на древна времена. Томе такође треба додати и онај последњи слој онтичког несвесног који чува сама фрула као архајски инструмент, као и њен звук који прати овај свет створених бића, сагледан у дугој повесној линији од Бога Самога и стварања света па до садашњег времена, али и до будућих догађања, све до времена окончања људскога рода.
Кад се фрула огласи, она треба да сведочи како о индивидуалном несвесном самог свирача, тако и о колективном несвесном читавог народа у којем свирач и фрула постоје и делују, као што треба да сведочи и о онтичком несвесном људског рода уопште, од прапостања па до апокалиптичких исходишта овога света. Томе још само може да се дода и снага Светога Духа, непосредни траг Бога Самога, а то је вековечита Божја тајна која једино и може и мора да остане тајна. Остављајући у људском искуству видљиве трагове ове Божје тајне, те одајући ту тајну људима и њиховој свести која је способна и спремна да све то изнесе на видело и као такво прими, фрула додатно жали због таквог обелодањивања онтичких и Божјих истина. Јер то су истине које људски ум не може да схвати, али бар ту и тамо може да их назре, наслути и другима тек нејасно наговести.
Овај спој фрулаша и фруле, народа и људскога рода, повести света и Бога Самога, тај спој који се исказује кроз сферу индивидуалног, колективног и онтичког несвесног, а наткриљена је Тајном Божјом, све то говори о чуду које нам фрула отвара својим оглашавањем. Притом ваља нагласити да ова тајновита слојевитост света није нешто што се открива само у свирању фруле, нити само у музици и певању, него је то далеко шири и распрострањенији феномен. Овакву тајновитост и слојевитост налазимо и у самом песништву, при чему песник, наизглед, пева о сопственим, индивидуалним искуствима, а заправо залази у просторе не само индивидуалног несвесног него и у тајновитост колективног, па и онтичког несвесног, у несвесност израза карактеристичног за народ и културу којој припада, али и за људе уопште, од најстаријих времена па до апокалиптичких исхода људског рода као Божје творевине. Ове архајске творевине, којима несумњиво припадају и фрулашка, гусларска и певачка уметност, али и поезија као уметност речи, несумњиво имају то ретко активирано, али увек изазовно и присутно суочења са најдубљим, најтајновитијим и највреднијим људским искуствима.

Шта нам кажу српски фрулаши
О свему томе нам, на свој начин, сведочи сјајна Настасијевићева песма „Фрулаш“. У вези са овом песмом, преостаје нам да јасно одговоримо на једноставно питање: ко то све време говори у овој песми? Ко је тај лирски, исказни субјекат Настасијевићеве песме „Фрула“? Није тешко на то питање одговорити, али је веома важно да се тај одговор непрестано има на уму када ову песму и овакве феномене тумачимо. Онај који се у овој песми мучи свим овим реторским питањима, онај који поставља сва та питања, али и има некакве наслућиване, назиране, али довољно чврсте и јаке одговоре је, дакако, сам фрулаш. То значи да баш онај који свира на фрули, и сам остаје зачуђен звуком који је произвео, али у том чуђењу он настоји да дође до каквих смислених одговора. Звук фруле има колективно-културолошку и артикулационо-онтичку самосталност у односу на оно што ми као свирачи имамо у души. Због тога сваки свирач (као и песник, уосталом) зна, и мора да зна, да свакако може и мора настојати да постигне оно што хоће, али да у односу на то што он хоће и што мора да учини јасан приоритет преузима сама звучна супстанца која се мора поштовати. Кад се песма свира, или кад се пева, или кад се пише, морају се следити унутарњи захтеви те песме, онакви какве је она сама по себи, по својој природи испоставила. Песма има неке своје танане захтеве које фрулаш мора само нежно да следи, пазећи да не почини неко насиље над тоновима и над звучним смислом који се свирком материјализује. Ова врста танане осетљивости и пажљивости неопходна је свакоме ко жели да постане небески фрулаш, или небески певач, или небески песник.
Тајна мора остати тајна, она не сме бити рационално разрешена, јер ће се у таквим покушајима само разоткрити као неутемељена амбиција, те плиткоумна једностраност и редуктивна довитљивост људског разума: метафизичка основа тајновитости света и загонетне стварности мора заувек остати закривена и као таква делатна! Без ове дубоке основе стварности и људског ума, која је своја тумачења задобила још у митско-религијској слици света и у философском мишљењу у антици, ми данас никако не треба да осмишљавамо појам српске културе. Корене своје културе, духовне и црквене, Срби су стекли у Византији; Византија је директни наследник, између осталог, и класичног античког наслеђа, па та средњовековно-античка вертикала јесте итекако била, јесте и треба да буде присутна у српској култури. Те присутности треба да будемо дубоко свесни, јер Срби јесу један озбиљан, стари народ, који није довољно свестан сопствених културолошких дубина и вертикала, а то је тако јер разноврсне империјалне силе покушавају да наруше ту свест о историјским и традицијским дубинама. На такве империјалне присиле не треба да пристанемо! Нека нас други виде као да смо народ дисконтинуитета, али ми увек треба о себи да рамишљамо као да смо, јер јесмо, самосвесни народ дубинског разумевања оне средишње вертикале која садржи своју фолклорну основу, и свој антички слој, па богат и моћан средњовековни слој (један од најлепших средњовековних периода код европских народа уопште), па све до слоја модерног и постмодерног света.
Кад слушамо наше фрулаше, али и гусларе, гајдаше, тамбураше, трубаче и друге свираче, кад слушамо наше певаче, али и песнике, увек би било неопходно да их сместимо у дубине и вертикале српске културе, те да се питамо шта нам у том контексту они говоре или нам могу говорити? Ја, нажалост, данас не стижем да слушам фрулаше онолико колико бих волео, али сам их радо слушао још у детињству. Боравећи током летњих и зимских школских распуста на селу, на предачким огњиштима мога деде по оцу и деде по мајци, те код мојих тетака и стричева, ја сам у Драгачеву и Шумадији, у аутентичним, традиционалним српским домаћинствима, видео како свака таква кућа има, између осталог, не само једну него више различитих фрула. Те су се фруле куповале на саборима и вашарима којих је у летњем периоду био приличан број, па смо и ми, деца, како она са села тако и ми пристигли из градова, узимали те фруле, понеко је имао и двојнице или дипле, па смо свирали како смо знали и умели, пребирајући прстима по рупицама, дувајући јаче или слабије, те тражећи посебне углове под којим бисмо дували у писак и добијали понешто различите тоналитете. У мојој породици нико није био неки посебно добар свирач на фрули, али су фруле постојале и свима биле на раполагању као заједничко породично благо. У Шумадији су крајем 60-их и почетком 70-их година још били очувани обичаји летњих прела, а у Драгачеву јесењих комишања, па је и ту било прилике да се чују звуци фруле и народне песме, како изворно певаних тако и емитованих са грамофонских плоча које су тада већ ушле у општу употребу.
Захваљујући великој популарности фолклорних група и дискографске продукције, ја сам као дете имао прилике да уочим разлике у начинима свирања на фрули и у посебним врстама фрулашких мајсторстава. Сећам се како су фолклорно доследно и верно, а тонски беспрекорно свирали Сава Јеремић и Тихомир Пауновић, али кад сам са једне синглплоче зачуо свирку Микана Обрадовића, схватио сам да се појавила и посебна стилска склоност ка бравурозности и изражајној езгибицији. Са појавом Боре Дугића српска фрула је постигла изузетне уметничке домете, на основу којих можемо рећи да је звук овог инструмента из српске народне културе одлучно ушао у трезор планетарне, светске музике. По сродности, по високим уметничким дометима и по дуготрајности свирачког послања Дугића можемо поредити са Георгијом Замфиром, који свирајући Панову фрулу, као инструмент који се као и фрула свира на дах, у светски трезор уводи препознатљиво румунско фолклорно наслеђе: није чудо да су се Замфир и Дугић међусобно суштински додирнули и заједничким медијским наступима.
Уметност српске фруле нико није тако дубински осмислио као што је то учинио Бора Дугић, постајући један од највећих мајстора на светском нивоу. Дугић је не само свирачки постигао чудесне домете него је ушао и у тајне прављења овог инструмента, у тајне истраживања различитих модалитета звука, као и у мудрост објашњења онога што сведочи о могућим људским сазнањима о овом инструменту. Његова књига Трактат о фрули (2015) изрекла је оно што се у овом тренутку може рећи о тајнама овог чудесног, тако једноставног а изражајног дувачког инструмента. Дугић је уз то указао и на дугу традицију фрулашке вештине код Срба, наводећи имена, те описујући искуства и домете великог броја свирача, од чудесног и продорног Адама Милутиновића Шамовца, који је остварио упечатљиве међународне успехе, наступајући на концертним сценама и снимајући грамофонске плоче, па до сасвим младих фрулаша, каква је Марија Обрадовић, која је, као шестогодишње детешце, својим наступом 2013. година освојила публику на Сабору фрулаша у Прислоници.

Двоструки фрулашки задатак
Српски фрулаши пред собом имају бар двоструки задатак. Један је циљ да буду верни чувати традиције, те да вешто свирају онако како се сматра да је препознатљив звук традиционалне српске фруле: у том погледу ваља пажљиво слушати како се свирали Сава Јеремић, Тихомир Пауновић и многи други знани и незнани српски свирачи. Други задатак је повезан са трагањем за новим изражајним, уметничким могућностима фруле и њенога звука, а у том погледу су подухвати Микана Обрадовића и Боре Дугића свакако примери за угледање. Сабор фрулаша у Прислоници, који постоји од 1988. године, остварење ових двају задатака наше фрулашке уметности ставља у само средиште своје делатности. Основан баш у време када се изворна фрулашка уметност већ озбиљно повлачила под притиском разноврсних медијских активности, Сабор је покренуо системско неговање и широке основе бављења овим инструментом, као и посебно издвајање оних који су постигле високе домете у фрулашкој вештини и уметности. Тако се десило да је овај сабор, непрестано чувајући свест о лепоти фрулашке уметности, успешно указивао како на младе свираче у настајању тако и на оне најбоље мајсторе који моћно доказују високе домете свирачке вештине.
А те високе домете фрулашке уметности препознаћемо онда када се остваре бар два важна услова за естетско вредновање. Једно је важност домета везаних за препознавање оних кодова које Момчило Настасијевић назива 'матерњом мелодијом', а на основу које осећамо како нам у души нешто титра у пуном сагласју са оним игривим, ритмичко-мелодијски разбокореним, звучним фреквенцијама које потпуно превазилазе нашу индивидуалност и допиру до неких дубљих и темељнијих слојева бића. Друго је важност таквих поља изражајности која допиру до савременог човека на основу карактеристичних фреквенција савременог света, али су истовремено повезани са најдубљим, архајским слојевима човековог бића, а највише са Господом Самим. Свирати, дакле, треба са осећањем да додирујемо нешто најсуштаственије у народној души, али и у људској души уопште: реч је о оној души коју нам је удахнуо сам Бог Творац када је свој дух утиснуо у телесну материју првог човека. Истински небески фрулаши треба да обављају своју свирачку мисију са сталном свешћу о чуду које се збива док они тако једноставно дувају и производе Богом дане звукове. Толико удаљен од стварања првог човека, свирач на фрули враћа свету оно што је први човек добио од самога Бога. Свирач на фрули је тако чувар једне велике Божје тајне, па с таквом свешћу о чудима овог света морао би да обавља то послање на које га је Господ упутио. Фрулаш ствара чуда онда кад у ово чудо обновљеног Божјег даха и духа истински верује!
Нека Бог чува српске фрулаше, а с њима и са свим нашим Божјим људима нека сачува и цео српски народ! И тако до последњих времена!*

* Фрагменти ове целине изречени су, у оквиру поздравне речи домаћина Сабора, на Сабору фрулаша у Прислоници, 28. јула 2024. године.

Проф. др Зоран Аврамовић

О ФРУЛАШУ, ФРУЛИ, СРБИЈИ

1. Фрулаш. Видимо га како лежи у хладу јасена и свира у избушену грану шљиве са отворима на шест места. Досетио се, у давна времена српски пастир да док седи крај стада оваца или док одмара у пољу, направи инструмент од дрвета. Дао му је име фрула, свирајка, свирајче, а негде дудуче.
Видимо нашег фрулаша како свира у ово чудесно дрвце и на народним весељима, празницима, игранкама. Може сам да узбурка осећања, да шири расположења и прати песму. А не смета му и кад се нађе у друштву са хармоникашем, виолинистом, бубњаром.
То је наш фрулаш. Српски фрулаш који шири славу овог инструмента и његов умиљати звук. Да, то је Бора Дугић, дозволите ми да кажем његово име, његов Обичан балкански дан, његову књигу Трактат о фрули (2015) и све његове другове по фрули који наступају на приредбама и концертима са овом свирајком.

2. Фрула. Звуци фруле су симболички израз душе. Тонови, њихов склад део су животног постојања. Музика фруле прима се осећањима. Њени технички елементи су ритам, мелодија, хармонија. Она има место у свим музичким врстама- народној, забавној, популарној, црквено-духовној, војној.
Фрула се својим звуцима обраћа чулима, обликује снажан доживљај, буди машту. Буди посебно осећање постојања. Другачије посматрамо, мислимо, осећамо без фруле. Иво Андрић је тачно записао да „музика ублажава нарави људи“. И фрула то чини.
Колики је значај фруле за свет музике доказује и чињеница да је увршћена у национални регистар Нематеријалног културног наслеђа Србије.

3. Србија и српски народ. Фрула је део музичког бића Србије и српског народа. Она је, уз гусле (опет дрво али јаворово) доњи камен српске музичке традиције у којој је уочљива разлика између народне музике са пејзажима, националном душом и општих музичких школа и стилова.
Српска музичка култура имала је најдубљи корен у људском гласу, песми док је у западној значајна улога инструмента и технике музичког израза са преласком на нотни систем (записивање дела). Из црквеног појања и народног мелоса трагало се за хармонијом звучног материјала. Српски композитори током 19 и почетком 20 века у народној песми и фолклору налазе извор и надахнуће уметничког музичког стваралаштва.
Српска фрула је изразила богатсво осећања живота на ливадама, брдима, шумама, потоцима и рекама, испод звезданог неба. И више од тога. Друштвена, културна, национална улога фруле је потврђена током наше историје Она је утицала на мишљења, осећања, понашања, начин облачења, а постала је и део значајних догађаја и јубилеја.
Да поновим. Музика и музички инструменти су суштински важни за културни идентитет српског народа. Језик, вера, традиција, обичаји, митологија, као и доживљај природе, постојања одређују припадање ономе што су наши далеки и блиски преци учинили за наше колективно трајање. Фрула има важно место у идентитетским вредностима српског народа.

И да се увек сећамо речи Стефана Немање из 12 века: „И песма и свирка чине народ. Свака птица својим гласом пева. И српски народ има свој глас и своју песму.“ Фрула је део тог гласа и те песме.

Хвала! Живели!

Прислоница 27. 7. 2025

Проф. др Зоран Аврамовић

Бора Дугић – Мала беседа стрешине сабора

ПРОФЕСОРЕ НЕЋЕМО ВАС ИЗДАТИ

Данас, лета Господњег 2013. организујемо 27. Сабор фрулаша Србије „Ој Мораво“. Или, за 27 година смо ближи звезди ка којој смо кренули. 
А, кренули смо бојажљиво, потпуно свесни прекинуте нити народне традиције којa је, у то доба, попут много чега, бола поприште покушаја замене свиле најлоном, потпуне смене извесног неизвесним.
 А миленијумима старе легенде, попут оне о египатском богу сунца Озирису који је изрезао своју прву фрулу од корена хиљадугодишњег храста, спајајући ноћ и дан, подземни и надземни свет, али и принцип мушког и женског, као да није дотицала српске „иноваторе“ који су решили да све почну испочетка.
 Још мање их је занимала митска потера грчког полубога, илити смртног бога Пана за нимфом Сирингом и њен скок у реку Ладон, где се претворила у трску, а он – Пан убрао ту трску и начинивши фрулу одсвирао свој први тон – зов за недостигнутом лепотом.
Пројектанти радикалне и насилне промене традиције, потпомогнути бројним ружичастим медијима нису у својим плановима видели опанке, јелеке, свирале и свираче, преље и кудеље… Било им је важно да опонашају музику Запада (а још чешће Истока) превидевши чињеницу да, тај исти Запад, има вековни континуитет у неговању своје традиционалне културе. 
Но, на срећу, у нашем народу има нека необјашњива сила за самоодржањем, инат који се појави код ретких, али свесних и одлучних појединаца, који подстакнути снажним, колективно – подсвесним нагоном, стају у одбрану традиционалне, изворне културе.
 Професор, педагог, филозоф музике и флаутиста Миодраг Миле Азањац је међу првима дигао свој глас показавши да се не мири са тренутним стањем, које је претило да се погорша. Јер, на жалост, код нас ништа није толико лоше а да не може бити горе. После неуспешног покушаја да заснује сабор у Вишевцу код Крагујевца професор Азањац уточиште за своју идеју тражи и налази у Прислоници код Чачка, потпомогнут групом заљубљеника у народно стваралаштво. Поред осталих, моју маленкост је одабрао за свог помоћника.
Упркос јасној и чистој идеји да се овде, испод Вујна, у непосредној близини истоименог Манастира одржава светковина српске народне, музичке и духовне културе уз присуство бројних академика, доктора наука, врхунских уметника, глумаца, певача и свирача тешко је било Сабор уздићи изнад вашара и његових пратећих појава.
 Још теже је било јер смо у почетку имали, углавном, времешне такмичаре. Недостајао је, дакле, подмладак.. Били смо свесни да само трајањем и упорним радом током целе године, а не само у дане сабора, 
можемо подстаћи младе да уче фрулу, фрулашки занат и фрулашку уметност. Стрпљење и рад са младима постепено су довели до тога да се данас овде, као и на другим фрулашким такмичењима у великој већини појављују млади. Створена је нова генерација свирача, мајстора који су постали национално благо. Фруле јече и жуборе. Изгубљено је нађено и враћено. Али, неговање и чување традиције остаје обавеза свих нас, а не само ретких заљубљеника и ентузијаста. Пројектанти елабората о замени свиле најлоном доживели су, овде у Прислоници, неуспех.
 Професора Азањца одавно нема међу нама. Oстали смо ми, његови ученици и следбеници да бранимо оно што је он започео и чему нас је несебично научио. 
Када год дођем у Прислоницу, на Саборишту осетим његов дух, ту негде око нас и благо се тргнем. Као да ме,онако, само њему својственим шеретским осмехом благо ошамари и подсети шта смо се договарали и шта нам је оставио у аманет. И увек шапнем, сигуран да ће ме чути: 
Не брините професоре, стање је редовно, нећемо Вас издати. Почивајте у миру.


Прислоница, лета Господњег 2014.

Бора Дугић

Помаже Бог народе

ПОХВАЛА СВИРАЛИ

Када Змај Јова каже: „Песма нас је одржала, њојзи хвала“ он не мисли само на народне јуначке песме и не мисли само на кајду; он мисли и на гусле и на дипле и на дудук и на гајде, па и на свирале и двојнице. Мислим да нас је фрула одржала у оној мери у којој смо ми остали верни фрули.
Усвојили смо, тешко је погодити зашто, ту мађарску реч „фрула“ и сасвим је посрбили. Професор Миша Ђурић је овековечио хеленски назив „дипле“ одбијајући да предаје на универзитету у окупираном Београду, чувеном реченицом: „Ја предајем етику, не свирам дипле“. Он није омаловажио српску свиралу, него је оснажио професорски морал, али је, успут, и зарадио немачки конц- логор.
Постоји фрула дозиваљка, то је она чобанска, којом Миле ђевојку дозива, и та фрула постаје радованка, кад ђевојку дозове и призове. Фрула тугованка је она на полици, коју нема више ко уснама да принесе. Али, чаробна је свака, не само она Моцартова, него и она Саве Јеремића, Адама Милутиновића, Тихомира Пауновића, Веље Кокорића, Добривоја Тодоровића, па и она Слободана Вукићевића, па Спасоја Јовића, па Радована Јовановића, па браће Бајић...Да поменем само неке, можда нећу све. Па тек ова чаробница Боре Дугића, чаробњака над чаробњацима.
С правом се сматра да је фрула најстарији и најмногобројнији музички инструмент на свету. У разним облицима и величинама може се наћи код свих народа планете Земље. Како се људски род развијао, тако се и фрула усавршавала. Како је српски народ омудравао, тако се и свирала у народну мудрост уткивала. Па је тако, неко „одсвирао своје“ јер му је неко други засвирао. А опет неко „игра како други свира“, као да је „последња рупа на свирали“, она непостојећа. И све му је „ко на врби свирала“, што ће рећи тешко оствариво или неоствариво. И најзад, кад мудри народ каже „засвирај па и за појас задени“, то значи престани да гњавиш, па ево и ја престајем.
Живели.

Љубивоје Ршумовић

БЕСЕДА О ФРУЛИ

Срби су фрулом распевали своју епску линију кретања и отворили несагледиве лирске кругове певања.

Певање је постала лирска радња којом се живот могао на мањем простору, са несумњиво ужим пољем патетике исказати, а да при том престо епског столовања не буде декласиран и естетски унижен.

Тако се српски народ препоручио певању и песништву, препоручио се лирском виђењу света. Радост и бол у загрљају су проживели и живе све оно што се појединцу и колективу дешавло и дешава.

Певањем, лирском супстанцом, када се она отмено и даровито препозна и обликује, када се из колектива на време преузме тек пропупели напев, може се стићи високо. Очигледно да је младост кључни елемент који је потребан ономе који пева, који призива пев, али и самом напеву који млад, тек наговештен, може да надиђе трошност садржаја и појава у времену и простору

Када кажемо младост, ми уз биолошку придодајемо и духовну, која неретко долази у зрелом, чак и наговештајно-позном животном добу. Певање је ствар страсти али и мере, ствар биолошке силине али и зрелости, која не погинувши, надахнуто пева, како о трагичном тако и о радосном догађају.

Народи и појединци којима је патња била бројаница и знак великог уздарја, препознали су лирику и њену моћ и научили су њоме да се управљају и њоме да говоре. Успевали су да певајући обзнане све оно за шта би требала силина речи, изнурујућа линеарност, кабаста сведочанства из којих се не би могао тако поуздано и тако сконцентрисано разумети догађај, историјска формација и ужасима претоварена дестинација.

Отуда је српско песништво, народно и уметничко, тако силовито и моћно обнављало род и кроз сузе, нешто ређе смех, постало историјска чињеница и сведочанство о минулом и прохујалом али и надолазећем.

Каденциона строфа СЕРБИЈЕ Милоша Црњанског тако потресно, а при том разговетно одређује онај трагични лирски круг, велики лирски опход наше судбине:


„Занавек, збиља, зар, овај свршетак се шири,
Свему што је било сазидано уврх гора-
Зато су фрулом планини свирали пастири
И души мојој Сербиа била што и зора“


Сербија је узвишени топоним за којим песник чезне и кога из заседа мами. Сербија је сјај највишег ранга коме се секуларни песник обраћа као духовни Акатистом Богородици.

Надахнуто лирско прожимање уметнички-духовног и црквеног, земаљског и небеског, испевано сконцентрисаном молитвом, у небо вапије , да и земаљско остане- барем у зори- непропадљиво.
Фрула је посредник, она преноси дах и уздах певачев, она сабира у свој ваздушни стуб меморију колектива, она миомирисним дрветом-телом својим, обавештава горње светове о многим чињеницама које су певањем усмерене ка висини, ка врлини, ка нетрулежности ка вечности.

Фрула свему од праха створеном враћа поверење да се усрдном молитвом и покајањем и грех може окајати. Да се ридање може, кроз радоснотворну тугу напева, претворити у смислену радост, која не стари, која није еуфорична и коју пребогато искуство не чини тромом и надмено-поучном.

Фрула је лака. Фрула је као душа. Фрула као лист на ветру снено уздрхти. Она тражи дах певачев, његове танке прсте, тај ћилибар анатомије којим је Творац разиграо и распевао земаљски шар и људе на њему до неслућених висина.

Дах и прсти не могу без лица, без образа Божјег, без тог преузвишеног знамена који је украс човека. Лице је то које у образима чува ваздух за оне посебне тонове и пасаже, за онај трзај мајстора који је чувао зеру даха срменог, којим се отварају двери свода небеског.

У више него бројном и по много чему јединственом инструментаријуму сачињеном од фрула разнога имена, опсега, начина држања, препознајемо духовност и културу многих цивилизација и народа.

Шумадија и моравско-ибарско човечанство је фрулом опевало себе и своју прошлост. Када пажљивије погледамо где је то све фрула тако мелемно присутна, установићемо да се она код Срба, најбоље осећала и развијала уз манастире.

Фрула је ехо гласа манастирског. Она је изван манастирске порте глас оне секуларне жудње у молитвама, коју вешти монаси-појци надахнуто кроје.

Сабрани данас и овде око фруле, у њеној престоници, осећамо велику радост што смо расли и стасавали уз њен звук и што још увек разумемо њену песму и њен глас.

То не значи да нас је прегазило време и појео век. Напротив. То значи да смо способни да трајемо, да се усавршавамо, да вештини увек придодајемо врлину.

Успели смо да више него једноставном структуром инструмента озвучимо векове, разумемо многе процесе, преживимо страдања и мучеништва, да и даље певамо као да смо у рајскоме врту, а не на месту несмирених и стално вребајућих злости.

Фрула нас подмлађује и чини чистим, као пастирима који страже над својим стадима.
Ми смо и стадо и пастири-истовремено а фрула лирска преводница ка оној обали где нема бола, патње и уздаха тешких.

Фрула је обожени анестетик, она је поветарац лековити, она је дах исцелителни који нас умива и штити од зла. Фрула својом песмом чува човека у нама От ниње и до Вјека.

Проф Светислав Д. Божић, композитор
Дописни члан САНУ

ФРУЛА

Фрула, тај комад дрвета испуњава нас анђеоским звуком, звуком који је у стању да нас опије, развесели, разигра и понекада растужи пре него сто заћути и повуче се у самоћу своје уметности.
Фрула, то звучно ћудо као да је, звезданим стазама, сишло са неба!
Србија је срећна земља која као да је призивала фрулу да се настани у њој и прелије звуком њене ливаде, шуме, села и концертне дворане како би се, за срећних дана, прислонила на Прислоницу!
Фрула, то звучно чудо не би оживело да га нису принели на олтар своме дару, свом таленту, људи нашег поднебља.
Како је фрула просвирала, односно како се "офрулила" Србија нека остане тајна коју ће знати само они који су способни да ту тајну преносе из генерације у генерацију.
Зашто спомињем тајну?
И сам сам музичар, завидног искуства. Колико год да сам покушавао нисам успео да продрем у тајну свирања Боре Дугића и његових, овде присутних, наследника. Бори сам кум, кум није дугме, али се на дугмету завршило моје трагање за тајном његове уметности.
Прислоница, једанпут годишње као да вибрира од тананог звука фруле, звука који постепено и све више превазилази очекивања присутних заљубљеника у фрулу. Наиме, из године у годину звук фруле у Прислоници је све јачи и јачи и одзвања све даље, даље, даље. Звук фруле који Прислоници поклањају деца, мајке, очеви, баке и деке, буди ми машту у толикој мери да ћу, на крају, помислити да су фрулаши целе године били у дослуху са Грчким богом шума Паном и да су упијали збвук његове, богом дане, фруле.

Зоран Христић,композитор

Ратомир Рале Дамјановић – Беседа о српској песми

„Кад ми гудало не ваља, није ми мило ни што сам слијеп”, каже у шали српски епски певач, узимајући уметност певања као највећу вредност. У овој пословици надмоћног иронијског значења исказан је врхунац оданости гуслама и епском певању.
Једна друга, исто тако иронична парабола, истиче моћ и лепоту фруле.
„Ја имам три капута
Дрхташ
Цвокоташ и
Свани зоро ако бога знаш.
И у сваком фрулу да загрејем душу.”
Та језгровита парабола о сиромаху, ноћном путнику, који дрхти и цвокоће од студени и моли бога да што пре сване не би ли га огрејало сунце, коју сам чуо од угледног ивањичког домаћина Михаила Поповића, говори о имагинарној фрули чијим звуком, у мислима и машти, човек у невољи може да избегне из једне у другу стварност, тамо где душа одлучује о животу, о хладноћи и глади.
То својство дато је песми у српској традицији.
“Душе ваља”, каже се за доброг човека, за добру воду и за добру фрулу.
Песма је издигнута на хомерски пиједестал. Грчки класик и српски гуслар имају исти однос према „божанском певању”. Песма је једина срећа у великој несрећи, вид у невидности. Наведена изрека искуство је, без сумње, слепих гуслара.
Песма слави храброст, одбрану части и достојанства, оне који не пристају на пораз, на ропство, ма каква се сила пред њима нашла. Песма је пратиља и јунаковог и пастировог живота. Истовремено, слави и певача, његов подвиг, садржај и лепоту његовог певања које инспирише и самог Хомера да му да епитет „божански”.
Ако је у гуслама, том моћном „ширењу које измиче свим силницима, владама и полицијама”, „историја у песми”, у фрули је душа српског народа, његова лирска визија света и живота… У његовом „спевавању” и „фруликању”, за које су највећи светски умови, Гете, Мицкијевич и други налазили само речи дивљења, згуснут је говор природе, срца и национа.
Песма се, у виду речи или гласа, „премеће” из свирале у свирача, из гране дрвета у звук, из звука у шуму, па одатле опет у свиралу, у руке свирача свих времена који звуком дописују велику националну песму. Највећа тајна измиче речима, често и због страха од онога што речи значе, али не измиче песми, која је тог страха ослобођена. Преоденуте у рухо песме речи постају доступне, а истина која се крије у њима избија на видело, као што бива у причи У цара Тројана козје уши, у којој свирала истину проговара.
Фрула је спона земље и неба, смрти и живота.
Пуковник Хенрик Ангел описује како су војници фрулом и колом по врелом дану одавали почаст палим јунацима.
Кад засвира, фрулаш је и на небу и на својој ливади. Фрула и божији човек су једно те исто. Не каже Хомер за Демодока залуд да је божански певач. Моцарт је у Чаробној фрули захватио читав свет. Једна легенда спомиње натприродне врлине звука фруле, од којега настају лагани поветарци, шарени облаци, па и феникси који одводе душе у рај. Звук фруле је небеска музика, глас анђела. Фрула погдегде симболизује душу одвојену од свог божанског извора: „Ми смо фрула а музика долази од тебе.” Човека упореде са фрулом на којој свира судбина. „Ја нисам само фрула на којој би судбина могла свирати што хоће”, каже Хамлет у разговору са Полонијем.
Прошла слава и речи са гусала покрећу и ратнике и певаче. Ратничко се усклађује с поетским, с потребом да се пева, да се на тај начин покаже надмоћ. Гуслама или фрулом се опевало и посело и опело. Удевало у живот све српско, углавном трагично и на историјском и на породичном плану.
Фрула је и велики дар. Кад пастир поклони свиралу, то је знак нарочите пажње. Кад стари чобан напушта стадо, он свом наследнику најчешће предаје свиралу и пастирски штап. Свирала се остављала у аманет, прелазила је с оца на сина. Говорило се да само људи чиста срца могу да чују све тајне фруле. И да они који открију тајну фруле, знају и тајну немуштог језика и говора природе. А то је оно чему човек одувек тежи не би ли схватио тајну свога постојања на земљи и бивствовања у времену, под капом небеском.

Ратомир Рале Дамјановић

ПОЗДРАВНИ ГОВОР ДОМАЋИНА 34.САБОРА ФРУЛАША У ПРИСЛОНИЦИ
АКАДЕМИКА ДАРКА ТАНАСКОВИЋА

Поштоване госпође и господо, уважени гости, драги Прислончанци.
Велика је част и одговорност бити домаћин овога Сабора, јединствене културне и духовне манифестације у Србији, која ево већ 34. пут окупља оне који служе уметности фруле, а служећи уметности фруле служе своме народу, и служе свету кроз универзалну вредност музике, која је својствена овом древном, али истовремено најсрпскијем инструменту.

Као што је већ речено, па то ја нећу понављати, од 1988.године на основу визије маестра Азањца
и труда извесног броја ентузијаста постоји ова манифестација. Она је 2019. добила и Изузетну Вукову награду чиме је потврђено њено и опште признање њенога значаја за српски народ.

Госпође и господо, драги пријатељи, Прислоница је данас културна престоница Србије и сигурно једна од културних престоница света.

Да ли претерујем? Не бих рекао. Покушаћу кроз наредних неколико минута да образложим зашто тврдим да је наша мала, али захваљујући фрули велика престоница једна од културних престоница универзума.

Види се да организатори ове манифестације разумеју шта значи кретати се од беспочетности до бескраја. Кретати се путем који има прошлост, садашњост и будућност. Они одају признање и захвалност свима који су кроз деценије својом љубављу, трудом, својим ентузијазмом учинили да се ова јединствена светковина народног стваралаштва осмисли, покрене , развије и одржи. А то није увек, а ја бих рекао није никад било лако и лишених искушења.

Колективна меморија подразумева сећање и заборављање. Заборавимо да је заборављање такође важно, јер се не може све памтити. Тешкоћа је у томе што ми почесто заборављамо оно што треба упамтити, а памтимо оно што би требало заборавити. Организатори ове племените манифестације показују да знају шта треба задржати у сећању. То се видело и овог пута кроз откривање спомен плоче једном од оснивача Сабора и што је својеврсно уписивање у незаборавник оснивача Сабора. А Сабор заиста уме да препозна историју. 1999. године Сабор је припремљен и одржан само месец дана после завршене агресије НАТО-а на Југославију, а заправо , у суштини на Србију. Шта је то било? То је био одговор живота смрти.

Фрула је музичка метафора живота који траје упркос свему. Нисмо ми јуче случајно овде слушали изванредну момодраму о Дијани Будисављевић и о борби за живот. Нисмо ми ни сада случајно слушали ову исповест Милеве Ајнштајн Марић. То показује заиста да овде влада свест о томе да се ваља борити за живот.

Мени је заиста жао што маестро Бора Дугић није међу нама и са своје стране му упућујем жеље да се што пре опорави. Он се иначе јуче јављао и распитивао како тече Сабор. Није са њим ништа страшно , али ето није могао да дође.

Ја се сећам једног интервјуа који је маестро Бора Дугић дао својевремено и у којем је, између осталог, рекао како му је учитељица у школи казала: ,,Шта си се стегао свирај, можда ће ти фрула у животу значити више него све школе које будеш завршио”. Велику истину је рекла његова учитељица, али не само истину у вези са нашим дргим и јединственим Бором Дугићем, већ је ту указала на мисију уметности, јер мисија уметности је изнад науке. Она је јединствена , она види даље, она разуме дубље, она поручује гласније.

Херберт Спенсер, велики британски филозоф је једном приликом рекао: ,,Пошто је фрула почела да замире, осетио сам сву одговорност за њену будућност у Србији” и почео је да ревнује са фрулом и за фрулу. Одиста, стицајем различитих околности, као српски, такозвани бренд, наметнули се се или су наметнути неки други инструменти, сами по себи, наравно, вредни и значајни, културно значајни. Али, гласнији, да кажем а да никога не увредим, спектакуларнији, комерцијалнији, можда и наметљивији... Али фрула је ту, Бора је осетио како она замире и схватио да се нешто мора учинити како би фрула и даље живела у Срба. И онда је рекао драго ми је што то сада могу да кажем, јер он није овде, иначе би њему можда било непријатно, с обзиром на његову скромност што га толико помињем, јер највећи су увек и најскромнији. Говорио је о младима и рекао: ,,Они ће одредити будућност и трајање фруле у Србији. Сигурно је да нас запад неће приморати да певамо туђе песме и играмо туђе игре. То ће увек зависити од нас“. Тачно, али нисам сасвим сигуран да смо већ обезбедили то што зависи од нас, а што ће учинити да нико други не промени наш идентитет, нашу природу и наше љубави.

Овај Сабор са младим фрулашима које смо видели данас заиста пружа охрабрење у том смислy. A ja сам драги пријатељи био пре неколико дана на академији посвећеној сенима војводе Мишића у Мионици. Био је то велики програм и велика академија. Али, верујте ми, све оне који су учествовали у програму засенила је једна млада и мала, мала више него чак млада, девојчица која је свирала на флаути. Њу су помињали после академије, више чак од изванредног говора који је ту одржао Драгослав Бокан и осталих делова програма. Дакле ми ту будућност имамо и ово је овде, и на томе инсистирам, живи традиција, а некакво традиционалистичко ексхумирање некакве претпостављене традиције, или измишљене традиције чему прибегавају неки у нашем окружењу, који своју праву традицију, овакве врсте, немају на начин на који би желели да је имају, или у својој заслепљености не виде ту традицију, а теже нечему другоме што се силом не може остварити, а још мање лажима.

Ми смо имали гусле, то је била наша епика у музици. Ми смо имали и имамо фрулу, то је наша лирика у музици. Крик и клик фруле је душа српског народа. На жалост, с обзиром на читав низ специфичности гусле су инструмент који, морамо признати, тешко може да се обнови у оном значењу и значају који је имао у нашој историји и с обзиром на своју природу и промењене културне токове. Ја сам, рецимо, пре неколико дана имао прилику да чујем једног младог гуслара који је на начин који нико није успео да досегне, у једном кратком, новом , модерном спеву уз гусле описао садашњу ситуацију у Црној Гори. Али немојмо се заваравати, у том смислу гусле остају наш олтар, али ми гусле не можемо тако обновити. Међутим фрула је ту међу нама. Она одржава две стране бића, рекао бих и душе, две карактеристичне душе или делове душе српског народа. Фрула је потврда српско и улазница за универзално, светско, рекао бих, не претерујући, и за космичко, за небеско. Ми знамо и то је овде и поменуто да је фрула небески инструмент. Он је једноставан инструмент, са становишта градње и структуре, али инструмент на коме се могу извести најсложеније композиције. Она није само српска. Тврди се да постоји 43000 година и да је давно израђивана од костију животиња или птица. Међутим, Срби су пригрлили фрулу у својој давнини, таквом осећајношћу да је она сигурно српска, па можда , понајвише српска. Да се вратим овоме да је она божански инструмент. Поменуто је овде легенда о полубогу Пану и настанку Панове фруле. Полубог Пан је од трске у коју се претворила његова неостварена љубав сачинио фрулу и њоме је дозивао. То је уопше карактеристично за фрулу и све , њој сродне инструменте: кавал, наш у персијској традицији, азијској традицији. Древна иранска мистичка традиција познаје свирку наја, такође начињеног од трске и то тумачили да је то зов, да је то плач душе која је отргнута од свог творца и која тугује и настоји да му се врати, у ствари да досегне ону пуноћу постојања.
Одавно ми живимо у нарушеној, осиромашеној пуноћи постојања. Ми смо нарушили логос, божанску истину јединства света и због тога и имамо нешто што не разумемо, а што нам фрула објашњава...

Чувена песма ,,Фрула” Момчила Настасијевића на основу које се уприличује један конкурс књижевних радова, завршава се стиховима : ,,ил мој дах кад протече, жал те за том одбеглом тајном“, јер када дођемо до те одбегле тајне, ако икада до ње стигнемо освојићемо пуноћу сопственог бића и онда ће нам све бити и боље и лакше. То митско завештање шумског и пастирског бога Пана уствари симболизује хармонију, склад у природи, склад између природе и човека. Можда ћете ми замерити, али не бисте мислили да ја овде говорим нешто уопштено, апстрактно и реторично зато што ето имам ову част да се обратим као домаћин овог скупа, ја ћу бити слободан и да нешто сасвим лично кажем. Какво сам ја имао прво искуство са фрулом? То је било искуство са Дичине. Ми смо у то време, а то је било Бога ми, пре више од шест деценија пре него што су се овце шишале, терам овце на Дичину, да их тамо окупамо колико је могуће, да би се онда боље и лакше шишале и да би вуна била чистија. Ми смо са овцама улазили у Дичину, купали се заједно са њима и то је било велико задовољство за све нас , децу. И једном, у том тренутку са обале се огласио и над водом Дичине запловио звук фруле. Видели смо једног фрулаша који седи на обали и свира. Верујте драги пријатељи ја сам тада понајвише можда осетио своје јединство са природом, јединство са космосом; једну апсолутну снагу постојања и озарења коју човек губи у свакодневном животу. Запамтио сам тај тренутак и увек када данас пролазим ту поред Дичине, наравно не изгледа она као тада, ја сетно гледам њену воду и сећам се овога тренутка. За мене би ово могло да буде не ,,Ој Мораво”, за мене би могло да буде ,,Ој Дичино”. Међутим ја мислим да би то могле бити друге, да би могле да буду све српске реке, и да бисмо тек онда остварили ту пуноћу којој треба тежити, а која нам се ускраћује. И да се вратим ономе што сам рекао да је ово културна престоница Србије, али и Србије и не само света. Композиција ,,Обичан балкански дан” коју маестрално изводи наш драги Бора Дугић изазвала је одзиве разгаљених и задивљених слушалаца широм света. А, с обзиром на садашњу могућност да људи одмах кроз друштвене мреже изразе оно што осећају у датом тренутку, било позитивно или негативно, ја ћу вам сада прочитати неколике одзиве са друштвених мрежа на један ,,Обичан балкански дан” у интерпретацији Боре Дугића. Неће бити предугачак овај списак, али ће бити довољан за оно што желим образложити:
• Волим Србију, њен народ, музику и културу - из Мексика
• Љубав за Србију из Јапана
• Ова музика је вечна. Косово је српско – Јапан
• Волим Србију – Алжир
• Волим српску музику – Пољска
• Велика си Србијо. Бугарин сам али тебе волим колико и Бугарску
• Твоја музика је највећа. Живела Србија, живи и здрави да сте браћо моја – из Бугарске

Не наводим имена, мислим пошто нам ништа не значе.

• Божанствено. Јерменија је са вама браћо Срби – из Јерменије
• То Срби свирајте – из Хрватске
• Не волим ваш турбо фолк али ово је прва лига – Хрватска
• Величанствена српска песма. Личи на нашу румунску, влашку музику. Поздрав из Румуније српска браћо
• Волим традиционалну српску музику, нарочито музику Боре Дугића. Поздрав из Аустрије
• Врло добра српска народна музика. Иде директно до срца – Мађарска
• Волим Србију, поздрав из Грчке
• Толико звучи као наша музика, ирска музика. Волим Србију, поздрав из Ирске


...и тако даље. И све то драги пријатељи захваљујући фрули која свира како свира Бора Дугић. Све је то донела фрула, из целог света поздраве...Па није ли она небески инструмент, универзални инструмент, а није ли онда Прислоница заиста једна од престоница света данас.

Дакле драги пријатељи подржимо фрулу, тако одржавамо и окрепљујемо душу српско народа и јачамо његов дух. Један стари фрулаш, ми је поверио нешто што му је било готово непријатно да каже, али сам остао бескрајно захвалан за то што ми је рекао: ,,Понекад нисам сигуран да ли ја свирам фрулу или она свира мене”.

Свирајмо фрулу и нека она свира нас. Бићемо бољи људи у нељудским временима и срећнији народ у несрећним приликама. Управо овако као јуче и данас у Прислоници. Зато је тачно : ,,ПРИСЛОНИЦА ЈЕ ИДЕЈА” и то вечна идеја.

ХВАЛА ВАМ

Дарко Танасковић, академик

СВИРАЊЕ ФРУЛЕ ЈЕ ПРИЧАЊЕ ПРИЧЕ

Поштовани градоначелниче, поштоване даме и господо, драги пријатељи, љубитељи фруле.

Велико је задовољство бити данас са вама, овде у Прислоници, а повод који нас је окупио и зближио јесте музика. Традиција нашег народа доста се ослања на музику, на звук који је карактеристичан за балканске просторе. Музика је важан део наше историје и културе и то је нешто што фасцинира и туристе и посетиоце, све оне који долазе код нас у Србију, овде у чачански крај, у Прислоницу. Конкретније, повод нашег данашњег окупљања је музика једног инструмента, синонима српске културе, инструмента уз помоћ којег смо јачали нционални идентитет и нашу традицију. И традиција и идентитет сваког народа се можа повезати са неким инструментом и кроз њега се између осталог исказује. Код Шкота су то гајде, код Аустријанаца виолина, за Шпанце гитара, а за нас у Србији то је фрула. Међутим фрула није само наша, својатају је сви који је свирају јер се једноставно не зна тачно ко је први ставио и пробушио тих 5- 6 рупица на комаду трске, дрвета или кости. Али анализа коју су урадили пре десетак година у Немачкој показује да је фрула направљена од кости птице која је била стара 43000 година што не доводи у питање да ли је фрула заиста претеча свих дувачких инструмената. Она је уткана у грчку митологију. Панова фрула или Сиринга је антички инструмент који је према легенди настао тако што је нимфа Сиринга, која није желела да узврати љубав грчком богу Пану, а данас паничаре зовемо по том богу, бежала од њега преплашена његовим изгледом, у једном моменту скочила у воду и претворила се у трску. Скрхан болом, бог Пан који је желео да оде са тог несрећног места зачује предивне звуке које је ветар створио пролазећи кроз трску. Бог Пан је одсекао гране трске на различите дужине, спојио их воском. Тако је настала чувена Панова фрула која се до данашњег дана свира. Међутим ни код једног народа у свету фрула нема такав и толики значај као у Србији. Ми смо је подигли на ниво националног инструмента. Некада је дете на селу, као на пример у Ђурђеву наш маестро Бора Дугић, учило да свира фрулу чим прохода и проговори. Положај усана док се фрула свира у односу на све дувачке инструменте је најсличнији пољупцу. А знамо да је пољубац контакт најлепши на свету. Она се љуби, фрула се љуби док се у њу свира. Свирање фруле је причање приче. Човеков дах фрулу покреће а дух одређује какву ће причу фрула испричати. Она може да буде пуна чежње, носталгије, али и радости, љубави, стрепње, сете, туге...Свега онога исконског у нама, у људима. Човеку је понекад потребно друштво да не буде сам. Фрула није неко ко прави велика друштва. Она је истински пријатељ и један једини пријатељ. Фрула као прави пријатељ има ту моћ да одагна самоћу и да одагна тугу. И тако нас фрула када смо сами и тужни чини срећним, а још када имамо ту срећу са неким да је делимо, звук који чујемо, е то је догађај данас који нас је заједно окупио и зближио.

У она давна времена када пиштољи још нису постојали, али су постојале кубуре, у време 1. и 2. српског устанка кубуре су се држале за појасом. То су била тешка времена када су кубуре биле за појасом. Међутим када та тешка времена прођу, за тај исти појас где су биле кубуре, задене се фрула. Та времена су у Србији била најберићетнија, када фрула замени кубуру. Када звук фруле испуни неки предео, све се у њему препушта нежности и напретку. Е та времена су нам потребна, зато нам је потребна фрула, зато смо данас у Прислоници. Из тог разлога да нам наша чаробна фрула вечно траје и да нас њен звук изнова заводи својом задивљујућом лепотом и сериозношћу, да исцељује, да помаже сматрам да ће 31. Сабор фрулаша Србије бити са великим успехом.

Живели.

Славица Ђукић Дејановић

БОРА ДУГИЋ, О ФРУЛАШКОЈ АКАДЕМИЈИ,
изјава на 32. Сабору фрулаша Србије

-Увек сам био за то да са људима поделим оно што сам научио…Моји ђаци долазе код мене кући. Ја их учим апсолутно бесплатно, нисам им наплатио ни један једини час, а друго, тајни код мене нема. Фрулашка академија је опет, на неки начин, Зоранова идеја, Зоран је радио на томе, ја сам вероватно овог момента био идеална личност за то. Скупили смо плејаду младих који већ неколико година долазе и они су све бољи. Много је важно да неко ко зна, ове године је било 15 ђака, од тих 15, њих десет су бољи, бар 20 одсто него што су били. То је нешто што је јако важно, наравно, не могу ни они сваке године толико, а и један посто је напредак.Кад постанете велики мајстор, онда вам је тешко и пола посто да себе престигнете, прескочите. То је то.

Доброг фрулаша краси таленат, то је прва и основна ствар, друго, љубав према том инструменту, треће рад, континуирани рад. Морате само себе да преварите, натерате да сваки дан радите, а кад радите сваки дан, стекнете навику, онда више није потребно да вас неко подсећа на то. Ви ћете просто имати ту потребу, сврбе вас прсти, морате нешто да урадите, или звиждућеш нешто и мораш да га поновиш на фрули. Према томе, ми смо победили, то је сигурно, јер генерација која је стигла ће изнедрити следећу генерацију и Србија више неће бити без фрулаша, надам се.

Победника Дарка Прелића вечерас је издвојило то што је био искуснији од осталих, наступао је много пута, дакле трему је превазишао, што је много важна ствар, и био је уверљив у ономе што је свирао. Свирао је моју композицију и срећан сам због тога, „Борин чочек”. Тај чочек нисам посветио овом Бори, него Бори Станковићу, јер је он живео у краљевству чочека, а ја сам Шумадинац…

Бора Дугић

БЕСЕДА ДОМАЋИЦЕ 36. САБОРА ФРУЛАША
ПОВЕРЕНИЦЕ ЗА РОДНУ РАВНОПРАВНОСТ ГОСПОЂЕ БРАНКИЦЕ ЈАНКОВИЋ

Поштовани господине Милићу, уважени такмичари и такмичарке, чланови и чланице жирија, драги гости и пријатељи. Не знам како Ви, али ја још увек нисам срела особу која на спомен фруле није имала снажну реакцију. Можда смо на прву имали нешто другачије асоцијације али никако опречан став и ону нашу познату спремност да уђемо у расправу након које, по правилу, чврсто остајемо уверени при својим уверењима. Чини ми се да би се све те различите асоцијације на фрулу могле инстинктивно превести у период као што су детињство , завичај, дрво, стабло, дедовина, традиција, народно стваралаштво, мелодија, топлина, нада и слобода. Нису ли све то речи које означавају истинско богатство , пуноћу, испуњење и праве вредности које нам постају кристално јасне и опипљиве на први звук овог једиственог инструмента, сад могу слободно да кажем са магичним својствима. Није ли она, тек тако, нашла место у надахнућу гласоноша народног индетитета, непоколебљивости и духовне виталности. „ ИЗ КРЕДЕНЦА У ПРАШИНИ ЈОШ СУ НА ЊОЈ НЕ ВИДЉИВИ ПРСТИ ЂЕДОВИ И УЗДАХ“ – стих је из песме „Она фрула“ Марине Николић, првонаграђене на конкурсу Момчилова фрула, који је у мени покренуо крешендо емоција и сећања.
О фрули бих као рођена Чачанка много као и о осећањима, сећањима, вредностима и наслеђу, свему што симболише тај древни инструмент који се у разним облицима и величинама може наћи код свих народа. Слушала сам и дедину и Моцартову фрулу, читала о њој и код Настасијевића и Црњанског, проналазила је у миленијумима старим легендама, учила и откривала овде код вас долазећи претходних година у Прислоницу и потврђујем: „ Добра фрула разумљива је свим народима, њој не треба преводилац, или како каже мото манифестације ПРИСЛОНИЦА ЈЕ ИДЕЈА“. И у том смислу хвала организаторима и граду Чачку на поверењу које су ми указали и позвали да будем овогодишња домаћица Сабора. Маестро Бора Дугић каже да је фрула симфонија духа и даха. Дах је покретачки елемент, свира фрулу, а без људског духа који уноси емоцију тај инструмент никада не би проговорио човеку разумљивим језиком. Музику, а посебно нашу фрулу могу да чују и разумеју сви. Као што ни људска права немају пол, нацију, веру већ припадају свима, тако је и наша фрула универзална и припада човечанству и свим цивилизацијама.
Уметност је управо та која буди сећања, осећања, емпатију, помаже да разумемо друго и другачије, опомиње нас на мутна доба и спаја људе, културе и континенте и у страшним временима. Не заборавимо да нас је музика и у најтежим тренутцима позивала на толеранцију, солидарност, заједништво, не искључујући при томе никога, ни оне друге боје коже, вере и нације. Колико је само поноса када видим и овде данас генерације фрулаша који се не дају отуђити од традиције и који нису поклекли пред инстант и лајк културом, свеопштим начелима буке и површности, већ свој глас у савременом, брзом, захтевном и устрепталом добу управо боје духом и душом натопљеном нашим најлепшим и најплеменитијим наслеђем. Ви нас подсећате на то да је чувати од заборава стваралаштво обавеза свих нас који не смемо да заборавимо да су наша богата култура и традиција врло важан део европске и светске културне баштине, јер свака наша композиција одсвирана на фрули прича је о нашој посебности, али и различитости, наравно о богатсву у тој различитости. Зато ћу и вама данас пожелети да се наша фрула далеко чује и да настави да оплемењује наша срца и наше душе, и да вечерашње такмичење буде приказ најбоље фрулашке уметности.
Не замерите ми , али морам још једном да охрабрим девојчице поново јер су оне инспирација и подршка за све оне који желе да се баве музиком и уметношћу, али мисле да им тамо није место јер је фрула резервисана за дечаке. Не заборавимо да су девојчице и жене биле најмилији глас завичаја, кад може танан и нежан , а кад треба и мора громогласан , одважан и оснажујући.
И за крај не заборавимо речи наших старих, знам да сте и ви чули како ми кажемо овде у крају: „ДУШЕ ВАЉА, ИЛИ ДОБАР КАО ДУША. " То важи и за човека, жену али и за добру воду и за фрулу. ЖИВЕЛИ. НЕК НАМ ЈЕ СА СРЕЋОМ 36. САБОР.

Бранкица Јанковић

БЕСЕДА ДОМАЋИНА САБОРА – ЖИВОРАДА ЖИКЕ АЈДАЧИЋА

Протоколарни поздрав...

Култура као начин живота једног друштва представља садржај односа између људи у којима они остварују своје основне животне потребе, као што су нпр. рад, комуникација, начин исхране, облачење, становање, породични живот, религија, забава и уметност. Другим речима култура није само уметничко стварлаштво, већ једна целина нације и појединаца који граде и чувају свој однос према историји и савремености.
Српска култура се вековима обликовала око православне вере и књижевне речи. Православна вера је у свом вековном отпору католицизму и исламу изградила култ Светог Саве и вредност Видовданске етике а то је веровање да ће патње и страдања српског народа од Косова до наших дана добити своје место у царству небеском. Сматра се да је записано преко 10.000 песама у десетерцу – гусларске песме. Вукова реформа имала је циљ да народни језик постане књижевни.
Културним развојем обогаћивало се стваралачко биће нашег народа.
У Србији постоје преко 800 аматерских друштава и преко 1.000 манифестација културе.
Афирмисани ствараоци треба да подстичу младе ствараоце на разне начине а један од најважнијих је учествовање на културним манифестацијама.
Народно стваралаштво има најдубљи корен у српској националној култури. Оно није само темељ традиционалне културе већ и извор стваралачког трагања за новим изразом и формом. Овај вид културе обухвата музику и плес, фолклор, обичаји и веровање, прославе, усмене традиције, језик, ручни занати.
Подршка народном стваралаштву и културном аматеризму је заправо подршка опстанку села и мањих насеља у Републици Србији. У мањим местима, аматеризам је једини облик културе. Културне манифестације и приредбе доприносе неговању традиције.
У општини Чачак, посебно у Туристичком савезу и установама културе, у више наврата указивано је на потребу да буде заснован неки од сабора народног духовног стваралаштва. Тројица људи: Милован Правдић – просветни радник , Бранимир Миловановић – секретар Туристичког савеза и Радован М. Маринковић– новинар и књижевник, предложили су да се у Прислоници, надомак Чачка организује Сабор фрулаша Србије.
Тројица људи су дала идеју, али душу Сабору фрулаша удахнуо је проф. Миодраг Миле Азањац. Флаутиста, високо уман човек, филозоф музике, визионар. Проф. Азањац утемељио је и осмислио концепцију манифестације која ће се разликовати од свих дотадашњих сабора. Требало је ступити, још, у контакт са брушеним дијамантом српског фрулаштва и светске музике Бором Дугићем и Сабор фрулаша Србије „ Ој Мораво“ могао је да почне. Први Сабор одржан је између 23. и 25. септембра 1988. године. Ове године одржава се 32. пут.
Први домаћин Сабора био је песник Добрица Ерић, и њему је посвећено овогодишње саборисање подно Вујна.
Фрула је, одвајкада, била музички инструмент који симболизује универзалну хармонију у природи. Фрула је у Србији у своје време представљала центар друштвеног, јавног живота у сеоским срединама. Фрула је била у употреби у свим слободним, јавним просторима, у природном окружењу међу пастирима, на сеоским саборима, прелима, мобама. Она је нудила могућност људима да обогате свој живот. Била је и остала својеврсни симбол српског народа.
Упркос мишљењу да је фрула србијанско чедо, изум давно упокојених пастира који су уживали на шумадијским пашњацима, постојање овог инструмента у Кини, Перуу, Русији и другим земљама широм света демантује наше тврдње о својатању фруле као националног инструмента. Ипак, то не демантује чињеницу да је ФРУЛА НАШ ГЕНЕТСКИ ИМЕТАК.
Како објашњава уметник Бора Дугић, званични српски краљ фруле: „Срби су кроз своју историју губили и добијали територије, губили и добијали ратове, али тај мали инструмент – фрулу- никада нису изгубили. Српска фрула припада Србији, она припада свести, домишљатости, промишљености која је везана за српски народ. Српски звук мора да припада сваком Србину на исти начин. Звук нашег музичког чеда је округао, мек, топао, нежан, способан да дочара и апатију и еуфорију, да вазнесе и упокоји, широк као словенска душа. Дато нам је да кроз фрулу говоримо. Све оно што носимо у себи, све оно што је уткано у наше биће. Фрула је спојила небо и земљу, живо и мртво, мушко и женско, душу и тело, и таква, чаробна, не може да досади никоме на свету.“
Иако у Србији на први поглед нема пуно фрулаша, на Сабору фруле, овде у Прислоници, сваке године окупи се по неколико стотина свирача и музичара, којима је једини заједнички именитељ љубав према фрули. Од шљиве, зове, дрена, црног багрема, шимшира, јоргована, јавора... Битно је да проноси звук српског села. Било да је од природног материјала, олова или специјалне пластике, фрула преноси емоције из душе. Она говори све језике, спаја наизглед неспојиво и ради оно што никоме до сада није пошло за руком: стално води напред.

Живорад Ајдачић

БЕСЕДА ДОМАЋИНА 33. САБОРА ФРУЛАША СРБИЈЕ „ОЈ МОРАВО“
САБОР ФРУЛАША НЕГУЈЕ ЕНЕРГИЈУ ДРЕВНОГ ИНСТРУМЕНТА

Припала ми је част да будем именована за домаћина 33. Сабора фрулаша у Прислоници, месту мојих предака. Испод времешног споменика одавно почива моја прабаба Лепосава Милошевић, мајка деде Милоша, од које сам наследила име. Живели су у задружном домаћинству у коме је угледао свет мој отац Срећко. Пре 75 година када је дошло да изврше породичну деобу, нико од четворице браће није желео да се пресели на породично имање у Балугу Љубићку. Деда Милош, као најстарији брат и кућни старешина, нерадо је одлучио да он то учини. Радовала сам се одласцима код фамилије у Прислоницу, нарочито о благим данима каква је била и Света Тројица. Моји Милошевићи су волели своју Прислоницу, а ја њих и њу.
Епидемија корона вируса осујетила је велико традиционално окупљање љубитеља фруле у уходаној форми. Саборност у духу нашег народа је супротност тенденцији савременог капитала и велемоћи, узор и образац дивног окупљања. Прислоница се самим шумадијским положајем уздигла из равнице и јесте посебно место које у континуитету памти и одаје почаст фрули. Лепим поводима, честито је сетити се бар неких значајних претходника који су оставили битног трага, на које се можемо позвати и у помоћ их призвати. Иконописац је с разлогом на фресци Христово рођење у Манастиру Градац овековечио древног извођача са свиралом, чиме је одао признање светом свирачу. Не могу заобићи заслужне Миодрага Азањца, Момчила Настасијевића и бројне анонимне свираче који су су свој дах уграђивали у мелодију.
Као свака енергија која тражи пут и нужно га налази, тако и енергија музичког импулса избија, повезује пасторална сећања, уметност обраде парчета дрвета које пропева, виртуозност, лепо надметање и саборовање као вид осмишљене директне комуникације. Духовност је вазда красила људе и истицала уметничку вештину, а фрула, исконски инструмент, се одржала као елемент праизражајности. Музицирање на фрули је блиско православљу, изоштрава духовни статус музике нашег поднебља, садржи метафизичко и лирско језгро, суштински однос појединца и света, оживљава сећање, звучна је истина и певање душе. Од првобитног митског изражавања до данас чувала је прамисао и мисао, праизраз и израз, једноставно речено, чувала је биће народа. Рађало се и умирало, сејало и ратовало, жалило и радовало, а дах и мелодија витално су проговарали из пуноће бића. Проживљеност и изражајност је обухватила динамичну прошлост и отворила се за аутентичност музичког хуманизма и радост окупљања. Народно музичко врело – ресурси етно музике уз вишеслојност виртуозног музицирања су благоделни, развијају смисао и потребу за лепим, подстичу унутарњи баланс и емоционално здравље. Од Пана до савременог преиспитивања естетичких потенцијала фруле, од еросно-пасторалног израза до актуелне лепоте, протицали су векови.
Сабор, као светковина фруле, народно окупљање, неговање духа и корена јесте манифестација у одређеном трајању, али је и много више од тога. Она је трајна нит на којој се огледа вишеслојност музике у естетичком, етичком, психолошком, социолошком и филозофском погледу, место сусрета у звучном простору Србије.
Немогућност окупљања у традиционалном годишњем термину, па ни у помереном, није дозволила све форме одвијања Сабора фрулаша у Прислоници, али је посвећеност премостила непријатну атмосферу могућим сегментима у ишчекивању нормалног одвијања манифестације идуће године. Живи и здрави да је дочекамо.

Домаћин Сабора Фрулаша мр Лепосава Лепа Милошевић Сибиновић
акад. вајар и сликар

Уважени домаћини, Поштовани прислоничани, цењени фрулаши, драги пријатељи привучени звуком фруле, даме и господо,

Са тридесет пет година људско биће је и младо и дозрело. Сабор у Прислоници, у славу вештине свирања на основном инструменту, сваког па и нашег народа, доспео је до те године. Зашто кажем основни инструмент? Фрула, свирала, свирајче или свиралче, дудук или дудуче – како се где широм Србије назива – јесте продужетак људског гласа пропуштен и обликован кроз душу разног дрвећа што расте око нас и заједно са нама.
Част и почаст гуслама и хармоници, част свему што негује и уздиже наш музички дух и душевност, али од фруле у српској народној култури све почиње. Она је наше „живо наслеђе“. Сабор у Прислоници, предано и утемељено окупља све снаге, извођачке и стручне у једну велику звучну синергију, у један велики и лепи мелодични замах. Деловање Прислонице, и свих који овде дођу да покажу умеће, чува али и обнавља, надодаје живот и живост једној дугој традицији. Знам једног човека одраслог уз рокенрол, а када је у Прислоници открио фрулу, предао се том инструменту успешније и надахнутије него раније на гитари.
Сабор фрулаша Србије, уз подршку Музиколошког института САНУ, допринео је да свирање на фрули буде уписано у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије. Ово није само једна формалност, јер обавезује и усмерава носиоце културне политике у области заштите културног наслеђа. МКИ подржава и високо вреднује све разгранате активности Сабора фрулаша као део дугорочне стратегије неговања српске музичке традиције.
Прислоница је средиште, место окупљања многих настојања да останемо у дослуху са прецима и да знамо одакле долазимо, у времену помућеног и нејасног смера. Честитамо организаторима Сабора фрулаша Србије на томе што су, усмереним и постојаним напорима, и ове године припремили садржајан програм, са пробраним пратећим активностима.
Уважни организатори, домаћини, учесници и гости хвала вам што настављате зрелу традицију Сабора, уз лозинку „Ој Мораво“ која ће нас довека одређивати и повезивати. У име Министарства културе и информисања и у своје лично име, желим вам да уживате и да се предате живом мелодијском изразу нашег духа, током 35 Сабора.
Проглашавам Сабор отвореним. На многа лета! Живели!

Данијела Ванушић

СРПСКИ НАРОД – ПРАВЕДНИК ИЛИ ГРЕШНИК

Пођимо од последње речи теме „Српски народ – праведник или грешник?“ У нашем народу се пословично каже: кућни праг је највећа планина. Дакле: про грешник, па тек онда оно што остаје за праведника и праведност.
Грешник Србин, често борави у тамном вилајету недосегнутог Христа и хришћанства. Вилајет у коме Закон и Љубав греховито су измешани.
По закону старозаветном, дозвољено је око за око зуб за зуб. По љубави хришћанској, новозаветној, ко те удари по једном образу, подари му други образ. када Закон преплави Србе, када Срби јурну на око свог непријатеља, када се код Срба помами памћење, и разгоропади непраштање, када Црни Ђорђе заборави, пригњечи, Белог Анђела, када јунак Обилић поништава цара Лазара, тада је српски народ грешник.
Али: српски народ није грешник кадаа, како каже Шилер, храбро руку небу подиже, и доле сноси, права сноси, Права вечита што горе на небу бдеју непогрешна.
Гаврило Принцип?! – није грешник!, јер јер је најпре руку према небу подигао, према Вечитим Непогрешивим Правима, па тек онда учинио оно што је учинио, а што је учинио својевремено Виљем Тел у Швајцарској. Према Вечитим Непогрешивим Правима, запобедно је тиранству стати ногом заврат.
А сад дајем реч Крајишницима: најпре Давиду Штрпцу, који каже:
„Погледај ме, господине, добро ме погледај; мјерио сам се на два кантара царска, на турском кантару и накантару овог вашег, аустријског, цара, па ни драм мање ни драм више од двадесет и пет ока! А кад се Срб у мени напири и надме, нема тог царског кантара на овоме свијету који би ме мог`о измјерити!!!”
Немачки и турски кантар, ових дана, поново желе Србина од двадесет и пет ока. Ових дана, цео свет тражи кантар да Српство измери. Узалуд! Србин се напирио. Балканског Зевса, Јупитера, је тешко измерити.
А Космокрајишник Кочић каже:“Падам на колена, и у заносу дижем молитву Теби,ооооо! Безгранични! О, бескрајна, о бесконачна Слободо! Дођи већ једном, и походи земљу моју, јер све је без Тебе ништа, ништа је са Тобом све!“
Да завршим:
Српски народ, када походи људску историју, кликује максималну максиму: све, или ништа. Српско СВЕ - није роба за продају.

Молим врсну глумицу Соњу Јауковић да изговори „Петњицу“, Радована Караџића, и то зато што почетак и крај мојег саопштења морају да буду исти. Патријарх Павле и Радован Караџић, лекар и песник, у души су истоветни.
Дозволите да чујете ту песму:





Радован Караџић

Петњица
Оцу Вуку

I

Грдну смо крчевину направили,
Мој гололомни оче,
Пустош, у гају, и у добу.

Али, ту шљиву, тако сличну вили,
Није требало
Грдно смо фалили.

На њу је јутром слазио Господ
Да извор и децу благосиља.
Под њом је Христ откиво косу.

Шта ово би, кад ово поче?

Ко да се ђердан просу.
Као да није било детињства,
Ни лековитог биља:
Лежи Петњица, ко разорено гнездо
Ко разваљено царство.
Ко да је злодух пројездио.

Ко бумбар, као пчеле,
У летње подне осе,
Роморе мртви о узалудној жртви.

Узалуд ветри траже жита.
Мртви опанци чувају сјенокосе.

II

Проскитала нам се кућна змија,
И размилеле речи главне.

Храст уз који су нас стрељали,
Храст, кућна историја,
Љуља пусту сенку, би да нам се јавне,
Пружа је за нама.

Дуго не чу говор,
Дуго нас не виде
Али још верује да нас негде има,
Па маше гранама.

III

Пусто је на гробљу. Ту реч ругалица
Уједа за срце претке.
Слама крстаче и потреса кости
Чија имена сад олако носи
Заљубљена чељад
И гологлав боси.
Крстача одавно нема.

Узаман,
Мéна растаче знамење
Као што лишај
Камење
Гута.

Зато стишај секиру,
И срце стишај,
Ту за рушење не оста ништа.
Ту из гробова расту имена,
Гипка имена,
Лагано пронесена
Кроз крвава времена.

IV

Грдну смо крчевину направили,
Мој гололомни оче,
Пустош у гају,
И у добу.

Споредне речи ресе небеса.

О нисмо издржали пробу
Коју издрже и птице и цвеће.
О, срамни страх за своја меса,
О, срамни осмех кад нисмо јели...
И, гле, славне речи више нико неће.

Али ту шљиву нисмо смели.

Где да нам птица слети?
Одакле деца да скоче?
Где ће сестра да плаче?

Будућности, речи вероломна!
О, мој гороломни оче!

Беседа Миодрага Азањца
на тему „Српски народ праведник или грешник?“ на 7. Сабору фрулаша Србије „Ој Мораво“, 22-24. јула 1994.